Osaka, Japan – Istraživanje sa Univerziteta u Osaki otkrilo je iznenađujući mehanizam putem kojeg uobičajena hrana bogata ugljenim hidratima, poput hleba i pirinča, može dovesti do povećanja telesne težine i telesne masti, čak i bez povećanja ukupnog unosa kalorija.
Ova studija, objavljena u Molecular Nutrition & Food Research 22. januara 2026. godine, dovodi u pitanje dugogodišnje verovanje da je dobijanje na težini isključivo pitanje "kalorija unetih i potrošenih". Umesto toga, ukazuje na značajno smanjenje potrošnje energije u telu – usporavanje metabolizma – kao ključni uzrok.
Najznačajnije otkriće je da su miševi, kada su imali izbor, pretežno birali hranu bogatu ugljenim hidratima, poput hleba, pšeničnog brašna i pirinčanog brašna, u odnosu na svoju standardnu, izbalansiranu ishranu. Iako su unosili sličan broj kalorija kao kontrolna grupa, ovi miševi koji su preferirali ugljene hidrate doživeli su značajno povećanje telesne težine i telesne masti.
Ključno je da je ovo dobijanje na težini bilo posledica značajnog smanjenja potrošnje energije, što znači da su njihova tela jednostavno trošila manje kalorija.
Profesor Shigenobu Matsumura, koji je predvodio istraživački tim, objasnio je da je dijeta bogata ugljenim hidratima izazvala kaskadu metaboličkih promena. Analiza krvi pokazala je povišene nivoe masnih kiselina i smanjenje esencijalnih amino kiselina, dok je analiza jetrenog tkiva otkrila povećanu akumulaciju masti i pojačanu aktivnost gena uključenih u proizvodnju masnih kiselina i transport lipida.
Ovi nalazi sugerišu metaboličko preprogramiranje vođeno ugljenim hidratima koje prioritetizuje skladištenje masti i smanjuje ukupno sagorevanje energije.
Posebno ohrabruje to što se efekti brzo povlače kada se ishrana promeni. Kada su ugljeni hidrati uklonjeni iz ishrane miševa i zamenjeni izbalansiranijim nutritivnim profilom, dobijanje na težini je prestalo, a metaboličke abnormalnosti su se brzo poboljšale. Ovo sugeriše da metabolička disfunkcija izazvana ugljenim hidratima možda nije nepovratna, što pruža pozitivnu perspektivu za dijetetske intervencije.
Iako bi naslovi mogli fokusirati na "hleba", istraživači su jasno naglasili da posmatrani efekti nisu specifični za pšenicu ili njene komponente poput glutena. Miševi koji su konzumirali pirinčano brašno pokazali su slično dobijanje na težini kao i oni koji su jeli pšenično brašno, što ukazuje da je uticaj povezan sa opštom preferencijom za ugljene hidrate i pratećim metaboličkim promenama.
Ovo širi opseg nalaza na druge uobičajene namirnice bogate ugljenim hidratima.
Studija takođe ukazuje na nedovoljno izveštavanu stranu: "nagradnu prirodu" ugljenih hidrata. Snažna preferencija miševa za ovom hranom, do te mere da su napustili svoju redovnu hranu, sugeriše psihološki ili neurološki aspekt žudnje za ugljenim hidratima koji može nadmašiti prirodne signale sitosti.
Ovo može objasniti zašto pojedinci često imaju poteškoća da ograniče unos ugljenih hidrata, čak i kada su svesni potencijalnih zdravstvenih posledica.
Ovi nalazi podržavaju teoriju da visoki nivoi insulina, izazvani brzim unosom ugljenih hidrata, mogu doprineti skladištenju masti. Istraživanje iz Osake pruža detaljno metaboličko objašnjenje za komponentu "smanjene potrošnje energije" ovog šireg modela.
Međutim, naučna zajednica ostaje podeljena. Mnogi istraživači i zdravstvene organizacije, uključujući Evropsku agenciju za bezbednost hrane (EFSA), i dalje naglašavaju da je ukupna kalorijska neravnoteža primarni uzrok dobijanja na težini, bez obzira na sastav makronutrijenata.
Oni tvrde da kada se kontrolišu kalorije i proteini, dijete sa niskim sadržajem ugljenih hidrata možda neće pružiti značajne dugoročne koristi u pogledu potrošnje energije ili gubitka težine u odnosu na druge dijete.
Važna razlika koja se često ističe u širem nutricionističkom debatu, a relevantna je za korišćenje rafiniranih brašna u studiji iz Osake, jeste razlika između rafiniranih i celih ugljenih hidrata. Rafinirani ugljeni hidrati, koji se obično nalaze u belom hlebu i prerađenoj hrani, brzo se vare, što dovodi do brzih skokova šećera u krvi i insulina koji mogu podsticati skladištenje masti.
Nasuprot tome, cela zrna, bogata vlaknima, vare se sporije, podstiču sitost i povezana su sa manjim dobijanjem na težini. Ova razlika je ključna za praktične dijetetske savete, jer metabolički uticaj može značajno varirati u zavisnosti od kvaliteta ugljenih hidrata.
Iako je studija iz Osake sprovedena na životinjskim modelima, njene implikacije za ljudsko nutritivno savetovanje su značajne. Sugerira da samo brojanje kalorija možda nije dovoljno za efikasno upravljanje težinom. Umesto toga, tip i kvalitet unetih ugljenih hidrata mogli bi igrati dublju ulogu u metaboličkom zdravlju.
Za pojedince, ova istraživanja naglašavaju potencijalne koristi prioritizovanja celih, neprerađenih ugljenih hidrata u odnosu na rafinirane opcije. Za zdravstvene radnike, ovo sugeriše potrebu za nijansiranijim dijetetskim savetima koji uzimaju u obzir metaboličke efekte različitih vrsta hrane.
Nalazi takođe otvaraju mogućnosti za prehrambenu industriju da inovira i razvije zdravije opcije ugljenih hidrata koje ne izazivaju nepovoljne metaboličke odgovore. Dalja ljudska klinička ispitivanja su sada neophodna kako bi se potvrdili ovi metabolički putevi i njihove implikacije za ljudsko zdravlje.
